Путоказ

КАМЕНА ГОРА, ИЗНАД ПРИЈЕПОЉА, НА КРАЈЊЕМ ЈУГОЗАПАДУ СРБИЈЕ
Творац овде није шкртарио
Није претеривање када кажу да је то најлепше село пријепољске општине и једно од најлепших у Србији. Никоме успут, та лепота тражи да се потрудите и до ње стигнете. А када то учините, не можете се начудити: зашто су људи отишли одавде? где? шта су тражили и да ли су нашли? јесу ли сада срећнији, здравији и бољи? кају ли се?

Текст и фотографије: Олга Вукадиновић

Мало је предела у Србији који имају тако дескриптивно, а опет мање одговарајуће име од Камене Горе. Уместо камена, тамо око заробе зелене ливаде посуте цвећем најразличитијих боја и облика. Чак и лаик лако ће открити бар четрдесетак врста. Острвца четинарских шума и поточићи чији се жубор не чује, употпуњују ову слику рајског врта. И зато у тврдњи да је ово најлепше село пријепољске општине нема претеривања. Па ипак, смештена на крајњем југозападу Србије, скрајнута с магистрале Пријепоље–Пљевља, Камена Гора ником није на путу. Залуд јој што Творац, стварајући је, није шкртарио. Овде се баш не улива река посетилаца, упркос билбордима, плакатима и насловним странама туристичких бедекера са сликама овдашњег препознатљивог гранатог бора који већчетири века пркоси времену и у чијем подножју, међу квргавим корењем којим се чврсто држи за земљу, човек не може а да не осети страхопоштовање према овом усамљеном диву.
Једва уочљив путоказ с ознаком Камене Горе лако промакне ако се вози брзо. Онима довољно опрезним можда ће се учинити обесхрабрујућим узан и кривудав асфалтни пут препун рупа, којим понајчешће тутње камиони пуни дрвене грађе. Али већ после километар-два уска долина обрасла густом шумом, с потоком који је пресеца, учиниће вам се местом на којем бисте, све да сте и највећи љубитељ мора, радо провели неки дан. И таман кад вам се очи засите лепоте а пут почне да се пење, избија се на зараван, у центар Камене Горе. Ту реч, центар, треба схватити сасвим условно. Није ни налик ономе што се под њом обично подразумева.

РУЖА КОД ЉУБИШЕ

С леве стране је кафана „Ружа” Љубише Цмиљановића, с друге пространо двориште сада већ две године затворене основне школе и у његовом дну, мало удесно, полусакривена растињем, амбуланта и стан медицинске сестре. Путељак, једва довољан да њиме прође ауто, одваја двориште школе од још једне напуштене зграде, некадашњег текстилног погона. До ње је зграда у којој је скромно снабдевена сеоска продавница, иза, већ на ивици шуме, кућа „Србијашума”. Неколико стотина метара даље, новоизграђена црквица посвећена Огњеној Марији и подаље од ње неколико наизглед ненастањених кућа. Ту се завршава центар насеља чији се засеоци пружају од 800 до 1.496 метара изнад површине мора. Већина их је скривена, видљива само с каквог видиковца као што је онај на Миловче брду, одакле поглед далеко сеже, све до врхова Дурмитора, Јадовника, Златара, Златибора, Голије.
Професионалних туристичких водича овде нема, али ће власник „Руже” увек наћи времена да поведе госте. Кафана у међувремену остаје закључана, иако је Љубиша, захваљујући њој, школовао кћерке. Веће му је задовољство, каже, да људима покаже лепоту овог краја, него дазаради коју стотину динара. А и иначе, од кафане слаба вајда, али од нечега мора да се живи. Срећа да су деца скромна, добри студенти, редовни. Мора да им стигне оно штоуспе да издвоји. И нису само оне добри ђаци, каже. Ко оде из ове цветнепустиње, упиње се из све снаге да се више неврати у њену осаму, осим за годишњи одмор. А он сам, поверава, вратио се случајно. Деведесетих година имао је трговинску радњу у Пријепољу, али је почело да га изједа незадовољство, сав његов труд почињао је да губи смисао – био је стално уморан, нерасположен, на ивици живаца, а зарада мала. И, једног летњег дана 1999. потражио је предах у кући у Каменој Гори. Стигао је око подне, смлављен од умора, и већ у два прилегао. Спавао је до четири и пробудио се препорођен. Умору ни трага. Као да је спавао не два, већ 24 часа. Осетио је, каже, шта значи та горска чистота и одлучио да заборави град.
Убрзо је у кући коју је ту имао отворио трговину. Кад су „Србијашуме” подигле своју кућу, помислио је да Каменој Гори фали кафана. „Ружа” је почела да ради 2005. а три године касније доградио је и неколико соба, да гости, намерници, имају где да преспавају и остану који дан. На обострано задовољство. Гости за 12,5 евра, колико коштапун пансион, могу да уживају у миру, свежем ваздуху, прелепојприроди, али и домаћој храни, у чијем сеприпремању Љубишанеобичноизвештио. Он, осим приликеда заради, има и задовољство да се дружи сљудима, што овде и није свакодневна појава. Увек ненаметљиво, по мери гостију. У међувремену, стигне да се позабави и баштом у којој, на 1.250 метара висине, све стиже много касније него у долини Лима. Сакупља гљиве и шумско воће, од којег спрема разне незаборавне напитке, као што је чудесни ликер од малина. Такви не могу да се пробају ни у једној другој кафани у Србији. Скокне до Пријепоља у набавку, по оно чега на Каменој гори ипак не може да се нађе.

ЛИВАДСКИ ДАРОВИ

Управо је снабдевање једна од слабих тачака Камене Горе. Нема аутобуских линија, у куповину се може само колима. Осим код Љубише Цмиљановића, смештај може да се нађе и у понекој од петнаестак викендица, у 6-7 километара удаљеном засеоку Гумништа, кампу „Ковчица”, у планинарској кући изнад „светог бора”. И свуда се проблем снабдевања оних који не желе пун пансион решава на исти начин. Домаћинима, који готово по правилу живе у Пријепољу, издиктира се шта је потребно од намирница, и онда их они доносе једном до два пута недељно. Или их пошаљу по комшијама које силазе у град – овде је солидарност прилично развијена. Ако је нешто хитно, ту су таксисти. За вожњу од 19 километара, колико има од Пријепоља до Камене Горе, наплатиће од 800 до 900 динара.
Млеко, сир, кајмак, мед могу да се набаве на лицу места. Цене сиру нису високе, крећу се од 300 до 350 динара, али су зато кајмак и мед скупи. Тешко је наћи их за мање од 1.000 динарапо килограму. Многи од оних који се одлучују за неку од викендица или кућа на Гумништу, „Брезу”, „Бор” или „Планинску кућу”, и за сопствену кухињу, познаваоци су јестивог и лековитог биља, као и гљива, којих има их у изобиљу. По речима Љубише Цмиљановића, стручњаци су овде пронашли 250 врста лековитих биљака. Његов најближи комшија, академски вајар Миленко Рвовић, ослањајући се на Пелагића и Туцаковића, успео је да препозна седамдесетак.
Миленко са супругом Сандром, медицинском сестром која је радно место на једној од београдских клиника заменила сеоском амбулантом, већ једанаест година живи на Каменој гори. Срећан и задовољан. Здравствени проблеми, због којих је одлучио да се повуче и овде насели, потпуно су се повукли. Свеж, преплануо тен и сигуран корак пре указују на младог човека него на шездесетогодишњака који, кад је дошао овде, по сопственим речима није био у стању да пређе ни стотинак метара. Зато су заслужни, каже, чист ваздух, здрава храна и много кретања. А сакупљање гљива којим се бави, управо и подразумева много кретања. У потрагу за њима Миленко креће с првим данима пролећа. Од свих губа, како овде називају печурке, прво се, каже, појављује смрчак. Обично расте у близини смрча, на каменим плочама покривеним маховином, на којима се врло често нађе и понека змија. Можда је то разлог што се смрчак, који се некада међу овдашњим горштацима прилично користио за исхрану, данас много не тражи. Људи зазиру од змија, зазире и Миленко, али од веома укусног смрчка не одустаје. Верује да са 170 килограма, колико сакупи у сезони од марта до маја, држи светски рекорд.
Ништа мање успешан није ни у сакупљању других гљива, лисичарки, шумских шампињона, пухара, сунчица, посебно вргања. Захваљујући том хобију, сваког дана пређе најмање десетак километара, углавном трагајући по свом имању на којем изгледа познаје сваку травку, сваки грм, стабло. Не смета му што други берачи залазе на његово ливаде и у његове шуме – гљива овде има довољно и за њега и за друге. У бербу одлази два пута дневно, у свитање и поподне. Најчешће на Прибојну, 1.300 метара високо брдо у облику купе, и Милошеву ливаду где обично долазе и откупљивачи гљива. И док у Београду свеж вргањ не може да се купи за мање од 1.000 динара по килограму, на Каменој гори се за ову количину плаћа 150. Ипак, Миленко је задовољан. Не само зато што сваког дана успе да прикупи десетак килограма, већ и зато што му силно кретање прија и чини добро здрављу. Знање које је о гљивама стекао као дечак у међувремену је употпунио и намерава да га преточи у књигу. О гљивама зна, чини се, хиљаду и једну занимљиву причу. Како све могу да се справе, такође. Али, то нису једине приче које зна. Само, да би их човек чуо, мора најпре да стигне до овог најчаробнијег села у Србији.

***

Благо Милутину
Камена Гора обилује водом, чему вероватно и дугује богатство своје флоре. Добри познаваоци овог предела успели су да преброје 108 врста, од тога на Прибојну и Милошевој ливади чак 32.

***

Жив је Тито, умро није
Камена гора је идеална за шетњу. По речима Драгана Глушчевића, председника Центра за одржив развој „Камена гора”, обележено је 84 километра пешачких стаза. Једна од њих води до Гумништа, где се налази етно-кућа за коју је плац поклонио Драганов отац. Пролази и недалеко од викендице Жељка Кијановића која привлачи пажњу дрвеним скулптурама које, као стражари, стоје испред ње. Поред осталог, ту је (причвршћена за стену) бронзана плоча с ликом Јосипа Броза Тита. Спомен на политичку оријентацију овог краја после Другог светског рата.

***

Под „светим бором”
Најпрепознатљивији мотив Камене горе свакако је огромни стари бор. Својевремено, познати српски сликар Милутин Дедић (рођени брат Арсена Дедића), задивљен његовом величином и лепотом, прогласио га је светим. Постоји веровање да оне који се усуде да с њега откину гранчицу или шишарку неизоставно стиже божја казна. Приповедачи ће вам овде навести мноштво примера.
Једна од бројних легенди о „светом бору” вели да је становништво Камене Горе пре 350 година морало због неке муке да се исели. О томе пише у запису остављеном у давно зараслој и смолом покривеној пукотини. На основу те приче се и процењује да је бор стар бар четири столећа. У опустелу Камену Гору нови становници су стигли из Црне Горе, углавном из Лијеве Ријеке.